Зна се тарифа

Зашто нису добра страначка запошљавања

 

Почнимо из почетка, да разјаснимо шта су избори. Избори су конкурс за запошљавање људи који ће допринети колективној срећи, односно запошљавање оних који ће од наших пара да примају плате и да за нашу заједницу учинити све оно што нам задовољава животне потребе.

Конкурс се понавља на 4 године и право да одлучујемо кога ћемо да запослимо имамо сви.

Када их запослимо онда су они наши представници и службеници. Бирају се на „фер и коректан“ начин и зову се председник општине, председник скупштине, заменик председника општине, њих постављају она групација у коју смо имали највише поверења.

Ми као грађани очекујемо да наши запослени раде за нас.

Е ту се деси нешто што наши запослени одмах забораве. Забораве да су наши радници.

Забораве да смо их ми бирали.

Сећају се само чланова своје странке. Па да су гласали само чланови странке они никад неби били запошљени.

Заборављају грађане.

Ми као грађани очекујемо да како смо њих бирали између осталих, очекујемо да и они нашој деци дају шансу да буду изабрани на конкурсу и запошљени, на основу неких вредности које се оцењују, да ли је школа, искуство, здравље, да нису осуђивани, да постоји такмичарки дух који ће донети резултате.

И тако долази до негативне селекције. Запошљавањем неспособних страначких кадрова, синова, кћери, љубавника, љубавница, не добијају се радници и нашима које смо ангажовали је отежан рад. Нити могу да их терају да раде, нити такви знају да раде, нити хоће, њих је запослио неко о нашем трошку.

Мало по мало на врата убацише се страначки кадрови у општину, комунално, центар за културу и предшколску установу. Без конкурса без утакмице, без биографије, објашњавајући нашим одборницима да баш конобар највише треба ФЕДРАС-у. Још један глумац као и ови што су га запослили које смо ми запослили.

Сећате се да на сваким изборима обећава се да неће бити страначког запошљавања.

Наши упошљеници иду и корак даље, опет се везујући за странку, а не за нас бираче, за поједине послове ангажују фирме са стране, не кажњавајући тако ове наше локалне што им плаћају порезе, већ и њихове раднике обично нас који радимо код њих.  Зато што постоје наши и њихови, свиђа ми се и не свиђа ми се.

У оваквој ситуацији која траје деценијама, остајемо без становништва.

Поправљени домови културе ничему не служе, погрешна инвестиција.

Асфалтирани сокаци без људи, погрешна инвестиција.

Само су нас молили, звали, долазили на врата да их запослимо, а шта да раде нису никад питали.

Да ли ћемо и даље да правимо исте грешке, или гледамо у небо да то он уради уместо нас. Он нам је дао избор.