Puko je reflektor na FEDRAS-u a onda

Gospođe i gospoda ministarke

 

Svaka manifestacija je prilika da se naša opština predstavi svetu u što boljem svetlu. Nedavno se završila najveća manifestacija u našoj opštini FEDRAS.

I što bi naš građanin rekao kada bi posetio nekog kod koga se ne zna gde je kome mesto „Je bre prijatelju jel ovo kod tebe kukuriču kokoške?“

Fedras je republički festival kojim se ponosimo, 45 godine postoji, učestvovalo je preko 100 amatera, koji treba da osim što su zadovoljni nastupom ponesu sa sobom emociju, uspomenu da su ovde uvek dobrodošli, da su nagrade ceremonijalna stvar, mada nisu nevažne, ali u principu ko se još seća ko je dobio nagrade i prošle godine a kamoli nešto ranije. Bitno je ono što ti ljudi u grudima ponesu od nas. Najbolja reklama je “od usta do uva”.

Ako pođete malo dalje od Malog Crnića, i posetite recimo neko gradsko pozorište bilo gde, publika i ne zna ko je u gledalištu. Gradonačelnik se smatra domaćinom i ne pozdravlja ga spiker. Predsenik Skupštine je takođe domaćin. To bi bilo isto kao kad bi na slavi poželeli gostima dobrodošlicu a posebno dedi, ili prvo dedi pa gostima.

Ono što nedostaje ovom festivalu onaj osećaj da je FEDRAS naš a ne samo Centra za kulturu, da su funkcioneri domaćini, da na festival treba da pozovu nekog „bitnog koji bi mogao da našoj opštini donese nešto – državnog sekretara, ministra,…“, zvučno ime privlači i medije a samim tim i promoviše opštinu. Da budu domaćini u svojoj (našoj) kući za to smo ih birali.

Uz pozorišne ansamble treba da dođu i njihovi predsednici opština, skupština ili ko već. Prilika je da se gostima pokažu turistički potencijali naše opštine, da im se podeli promotivni materijal, da se slikaju u Zaovi na Vranjevcu, Točku, Bradači, takve slike završavaju na Fejsbuku i eto ti besplatne promocije.

Organizacija

Angažovani kod organizatora, sve stručnjak do stručnjaka po sistemu ovi su podobni oni se angažuju, a ovi drugi što znaju posao nisu naši.  S obzirom da se radi o pozorištu u kome ima dosta struje, festival nije imao dežurnog električara, čistačice su se sramele da rade svoj posao, a konobar koji je pod ugovorom je uglavnom bio u odelu i ličeo na zamenika predsednika opštine, plaši se da isprlja ruke, smeta mu visina, smeta mu nizina, alergičan na prašinu i ne sme da podiže teško.

Domaćini opštine predsednik, predsednica, direktori javnih ustanova sedeli su sa žirijem svake večeri u prvom redu i stručno posmatrali predstave. Pametan čovek zna šta ne zna i ne upušta se u komentarisanje, dok su ovi za svaku predstavu imali svoje stručno mišljenje.

A tek žurke sa otvaranja i zatvaranja, sa pevaljkom i muzikom o trošku naroda, obično koštaju kao prosečna svadba u našem kraju, jer ima obično više ljudi u restoranu, nego u sali u pozorištu. Žurka sa zatvaranja i ima smisla da se ugoste pobednici festivala i svi oni koji su učestvovali u njegovoj realizaciji, kao i gosti koji su nam uvek domaćini, koje bi pozvali i kod svoje kuće, ako smo bili kod njih u gostima.

Na žalost na takve večeri uglavnom služe da kompleksi lokalnih (neiživljenih) funkcionera i funkcionerki dođu do izražaja, pa se dešava da su gosti i dobitnici nagrada nebitni, niti im se ko obrati niti im poželi dobrodošlicu, bitno je da je para stavljena pevaljki u dekolte.

Proći će još dosta vode Mlavom, dok ovaj narod ne izabere prave ljude za predstavnike, s obzirom da je Mlava sve manja, kao i stanovništvo opštine, pitanje da li će se ikad to desiti. Do tada gospođe ministarke i pokondirene tikve, biće nam predstavnici.

Verni čitaoc bloga.