Nisam ja on(a) je

Sećate se dobro kad smo bili deca. Kad nam se učini da je neko „bolji od nas“ on(a) nam je podsvesno neprijatelj.

Kad nas pobedi neko na fizičkom imamo potrebu da ga udarimo, da dobrog fudbalera polomimo, da onog koga zezamo krene da nas udara i vređa. Zato se kaže igraju se deca nema veze.

Učeni smo da kad ne možemo da nekog pobedimo da mu zavidimo i da ga mrzimo. Za tu našu emociju može taj drugi i da ne zna i često ne zna. Ono što se dešava u nama razdire nas, skreće nam pažnju na mržnju i blokira nas da se promenimo. Odrastemo i postanemo ono što želimo, zbog čega smo se rodili.
Kasnije zavidimo, što ima bolji auto, lepšu kuću – stan, lepšeg partnera, što ima porodicu i sve vrednosti koje potajno želimo duboko u sebi. Bavljenje drugima kojima zavidimo, ne vidimo svoju šansu.
Zašto je on(a) uspešniji od nas? Zato što se ne bavi nama i „boli ga uvo“ što mu zavidimo. On(a) putuje, živi svoj život i svakim danom se povećava mržnja prema toj osobi. Uvek ima nešto što nam smeta kod takve osobe.

Dirao mi je igračke

Mi ostajemo i dalje na onom uzrastu, dečijem bez ikakvog pomaka.
Dođe tako vreme kada ti dobiješ „moć“, bilo kakvu, rešio Bog da te iskušava, da ti pomogne da napreduješ, da učiniš nešto dobro za ostale ljude i sebe samog.
Međutim, tvoja mržnja kaže „evo šanse“, kao kod malog deteta kada mu se pojavi roditelj, kada ga štite nastavnici, kada se pojavi neki zaštitnik, osetiš potrebu da osvetiš svoju mržnju.

I onda jednog dana

Postaneš moćan, da onima sa kojima radiš, pokažeš ko je glavni. Da one koje mrziš, počupaš za kosu, da ih udariš, maltretira, seksualno uznemiravaš, jer samo imaš veliki ego i dobra leđa i ništa više.

Da li su potčinjeni zaslužili? NISU!

Šta je razlog? Ne znaš, glupo je da kažeš da to tvoj ego, nego recimo, ne razmišljaju kao ti, ne sviđaju ti se, loši su radnici, ne pripadaju tvojoj veri, partiji i šta god.
I umesto da tim donosi pozitivne rezultate u poslovanju, svodi se na gubljenje vremena oko zadovoljavanja tvog ega. Još ako si u državnoj firmi koja „nikad“ ne može da propadne, ti si u centru pažnje.

Ako posumnjaš da jednog trenutka nisi u centru pažnje, ne ide baš da kao dete plačeš, trudiš se da neko drugi plače zbog tebe i onda tražiš one najslabije na koje hraniš svoju muškost (kompleks niže vrednosti) i udaraš ih svim silama.

Ono što ne vidiš je da je to kurčenje bez pokrića. Duboko u sebi i sam znaš koliko vrediš, što je najcrnje to znaju i oni koji doživljavaju torturu. Oni najslabiji biće ti ponizni, govoriće ti da si u pravu iako ti možda nisi svestan(a) da nisi, ali trudiće se da te ne naljute, ali pamtiće ti.

I jednog dana odu leđa, umru ti roditelji, nema zaštite, postaneš jedan od mase, šta se onda dešava. Počinju izgovori, pa morao sam zbog (stranke), zbog šefa onog gore, zato što sam morao(la) zbog nekog- zbog posla, jer bi snosio(la) posledice, ma šta mi reče.

Budi jak(a) i nosi svoj krst, priznaj da si na nivou malog deteta, da u životu nisi ništa naučio(la), da su greške samo tvoje, da su odluke samo tvoje, preuzmi odgovornost. Ako drugome naneseš štetu, sebi nanosiš, tako je uređeno u životu. Ono što je potrebno da znaš da je mržnja samo tvoja i ona nanosi štetu samo tebi, tvojoj prodici i ljudima bliskim i dragim tebi.

(iz knjige „Jačanje svesti“)

foto https://pixabay.com